Po­vo­dom uru­če­nja Zlat­nog klju­ča gra­da Sme­de­re­va Ma­ti­ji Beć­ko­vi­ću, u okvi­ru „Sme­de­rev­ske pje­snič­ke je­se­ni” otvo­re­na je iz­lo­žba knji­ga ko­ju je be­sje­dom o po­zna­tom pje­sni­ku otvo­rio Ra­do­mir Ulja­re­vić.
On je is­ta­kao da Beć­ko­vić ni­je sa­mo naj­slav­ni­ji me­đu sa­vre­me­ni­ci­ma, naj­o­mi­lje­ni­ji i naj­du­ho­vi­ti­ji, već je i naj­ti­ra­žni­ji naš sa­vre­me­ni pje­snik, što po­tvr­đu­je ma­kar ovla­šan po­gled na sva iz­da­nja nje­go­vih knji­ga. Is­ti­ču­ći da ni sam Beć­ko­vić ne zna ko­li­ko je iz­da­va­ča u po­sled­njih po­la vi­je­ka ob­ja­vi­lo nje­go­vih na­slo­va. Beć­ko­vi­će­ve knji­ge „pod­mla­đu­ju” što je vi­dljiv pro­ces u sa­bra­nim pje­sni­ko­vim dje­li­ma, is­ta­kao je Ulja­re­vić.
- Ne­kad smo go­vo­ri­li o Nje­go­šu, a ve­če­ras o Beć­ko­vi­ću, i ta slu­čaj­nost, či­ni se, ima ne­ke za­ko­ni­to­sti ko­je va­lja uva­ža­va­ti. Beć­ko­vić je ve­li­ka enig­ma srp­ske knji­žev­no­sti, nje­go­vo dje­lo je sre­do­kra­ća ep­skog i lir­skog, usme­no­sti i pi­sme­no­sti. Ka­ša­nin je go­vo­rio da je po­sled­nji ep­ski čo­vjek u na­šoj knji­žev­no­sti Nje­goš. Da­nas mi go­vo­ri­mo da je po­sljed­nji ep­ski čo­vjek u na­šoj knji­žev­no­sti Ma­ti­ja Beć­ko­vić. Sa­bra­nim dje­li­ma Beć­ko­vić je za­o­kru­žio ve­li­ku dra­mu iz­vo­de­ći na po­zor­ni­cu i ep­ske ju­na­ke, i one sa­vre­me­ne, uvo­de­ći u tu ču­de­snu igru sve pje­snič­ke žan­ro­ve, utvr­dio je svo­je mje­sto, ono ko­je je sva­ki put re­zer­vi­sa­no sa­mo za jed­no­ga. Ta­ko je Beć­ko­vić go­vo­rio za Nje­go­ša– na vr­hu je sa­mo jed­no mje­sto – ka­zao je Ulja­re­vić.
Kao i Nje­goš, Beć­ko­vić je go­to­vo sve stra­ni­ce svog dje­la po­sve­tio Cr­noj Go­ri, bi­lo da je o njoj go­vo­rio kao o No­je­voj ar­ki, ili o ma­na­sti­ru u ko­me sve pod­sje­ća na sve­ti­nju „od ko­je je po­sta­lo, od ime­na do je­zi­ka u ko­me je sve sa­ču­va­no”. A, to sje­ća­nje sa­ču­va­no je u je­zi­ku ko­ji je i sam sa­ču­van u mno­go­me za­hva­lju­ju­ći i Beć­ko­vi­ću. Sa vi­še lju­ba­vi o Cr­noj Go­ri te­ško da je iko pi­sao, sa vi­še op­se­siv­no­sti i op­sjed­nu­to­sti ni­je ni­ko, na­gla­sio je Ulja­re­vić.
U Beć­ko­vi­će­vim Sa­bra­nim dje­li­ma ne sa­mo da su dru­ga­či­je or­ga­ni­zo­va­ne po­je­di­nač­ne knji­ge i tek­sto­vi, već ona sa­dr­že po­red do­bro nam po­zna­tih i no­vi sti­ho­vi, a ka­ko je pri­mi­je­tio Ulja­re­vić, či­ta­o­ce će ob­ra­do­va­ti naj­vi­še no­va Beć­ko­vi­će­va knji­ga „Oli mi ga dat”.
- Ta dva­na­e­sta knji­ga do­no­si do sa­da ne­vi­đen je­zič­ki va­tro­met. Ta knji­ga kao da pred­sta­vlja re­a­li­zo­va­no pro­ro­štvo pret­hod­ne knji­ge „Kad bu­dem još mla­đi”. Jer, či­ta­o­ci će se za­i­sta sre­sti sa još mla­đim, ili no­vim, u ri­je­či no­vo­ro­đe­nim Beć­ko­vi­ćem, ko­ji nas ovo­ga pu­ta u di­ja­lo­škoj for­mi uvo­di u ka­lam­bu­re je­zi­ka ko­ji iz­be­zu­mlju­ju či­ta­o­ca ako po­ku­ša da pro­dre do svih zna­če­nja. Ta knji­ga je „so­stav pa­kle­ne ne­slo­ge”, ne­ka vr­sta na­o­ko be­smi­sle­ne po­le­mi­ke, ali po­le­mi­ke nje­go­šev­sko­ga du­ha ko­ja re­gi­stru­je ko je sve u ra­tu i s kim. Kao da su Sa­bra­na dje­la na­še­ga pje­sni­ka one ne­po­sto­je­će ši­ne ko­je us­po­sta­vlja­ju ver­ti­ka­lu za naj­u­zbu­dlji­vi­je pu­to­va­nje, one nas po­zi­va­ju da se ukr­ca­mo u taj voz u či­jim mo­to­ri­ma plam­ti oganj je­zi­ka, i ko­ji pu­tu­je uvis,kroz ne­be­ske sfe­re – uka­zao je Ulja­re­vić.
Ova Sa­bra­na dje­la pred­sta­vlja­ju naj­ve­ći do­met srp­skog je­zi­ka u po­sled­njih če­tvrt vi­je­ka, pred­sta­vlja­ju sam vrh ono­ga što su mo­gle da iz­nje­dre sve mo­gu­će kom­bi­na­ci­je, per­mu­ta­ci­je i va­ri­ja­ci­je ri­je­či, ka­zao je Ulja­re­vić. „Do pa­rok­si­zma su do­ve­de­ne ur­ne­be­sne mo­guć­no­sti srp­sko­ga je­zi­ka, ne sa­mo mo­guć­no­sti slo­bod­nog sti­ha, već i ri­mo­va­nog sti­ha, i ep­skog de­se­ter­ca”, pri­mi­je­tio je on.
Beć­ko­vić je u je­zi­ku na­šao iz­ra­žaj­ne mo­guć­no­sti za ko­je se mi­sli­lo da su pre­va­zi­đe­ne i bes­ko­ri­sne, on ni­je na­pra­vio sa­mo u srp­skom de­se­ter­cu ta­kve pro­mje­ne da je to rav­no iz­u­mi­ma ko­je va­lja pa­ten­ti­ra­ti, na­pra­vio je po­ma­ke u sva­kom me­tru, i ti­me na­nio te­ške ne­vo­lje bu­du­ćim tu­ma­či­ma i kri­ti­ča­ri­ma.
- Iz­da­vač ko­ji je ra­dio na ovom pro­jek­tu ima osje­ća­nje da je ra­dio u rud­ni­ku dra­go­cje­no­sti ka­ko bi po­mo­gao kod sor­ti­ra­nja bo­gat­stva ko­je je iz­va­đe­no, bez trun­ke ot­pa­da. Mo­že­mo sa­mo za­mi­sli­ti ka­kvo je osje­ća­nje imao autor ko­ji je u tom rud­ni­ku od ro­đe­nja do da­na da­na­šnjeg, u rud­ni­ku je­zi­ka, u du­bi­na­ma, u naj­du­bljim slo­je­vi­ma, gdje tre­ba ima­ti oči za mrak, i spu­šta­ti son­de u te ne­po­jam­ne du­bi­ne u ko­ji­ma se od­vi­ja­ju pro­ce­si o ko­ji­ma svje­do­če ove knji­ge – za­klju­čio je Ulja­re­vić be­sje­de­ći o dje­lu Ma­ti­je Beć­ko­vi­ća.S.Ć.